Hrvatski je jezik tronarječan, sazdan od kajkavskoga, čakavskoga i štokavskoga narječja, koji su dobili ime prema upitno-odnosnoj zamjenici kaj, ča, što. Najbrojniji su štokavci. Slavonski dijalekt jedan je od dijalekata štokavskoga narječja hrvatskoga jezika, kojemu pripadaju još i istočnobosanski dijalekt, zapadni dijalekt i zapadno istočnohercegovačko-krajiški dijalekt. Slavonski dijalekt najarhačniji je dijalekt štokavskoga narječja hrvatskoga jezika sa starim jezičnim osobinama zbog čega se u stručnoj terminologiji naziva još staroštokavskim šćakavskim i nenovoštokavskim arhaičnim šćakavskim dijalektom. Neke od tih jezičnih osobina održale su se u govornoj uporabi do danas povezujući nas s jezičnom starinom unatoč rapidnom izumiranju staroštokavštine i jezičnom pomaku prema novoštokavštini, navodi dr. sc. Anica Bilić, znanstvena savjetnica u trajnom zvanju.
Dodaje kako se govori slavonskoga dijalekta popularno nazivaju u široj uporabi šokačkim govorima, a podrazumijevaju govore Šokaca, Hrvata iz Slavonije, Baranje, Srijema i zapadne Bačke. Slavonskim dijalektom govore samo Hrvati.
“Govori slavonskoga dijalekta sredstvo su interpersonalne, privatne komunikacije te žive u oralno-auralnoj praksi zajednice. Šokački govori dio su neposredne usmene svakodnevne komunikacije te kao idiomi oralno-auralne kulture nemaju pisana oblika, a glavno im je obilježje usmenost: govornik se izgovorenim riječima obraća prisutnom slušatelju, a kako je komunikacijski kanal spacijalan, odmah dobije povratnu verbalnu informaciju s neverbalnim oblicima komunikacije. To je jedan od razloga njihova brzoga izumiranja jer nemaju pisana traga, a ni zvučnih zapisa. Govori slavonskoga dijalekta pripadaju dinamičnoj govornoj manifestaciji zajednice tradicijskoga društva. Govori slavonskoga dijalekta živi su narodni govori, koji se razvijaju po vlastitim unutrašnjim zakonitostima, nisu kodificirani ni normirani kao standardni jezik. Standardni se jezik mora učiti, a njegova pravopisna, pravogovorna, gramatička i leksička norma mora se usvajati, poznavati i primjenjivati radi općega i javnoga sporazumijevanja”, kaže ova znanstvenica.
Prostor slavonskog dijalekta
Dotičući se prostora slavonskog dijalekta, Anica Bilić kaže kako se slavonski dijalekt prostire u Slavoniji, Baranji i zapadnom Srijemu, ali ne zahvaća njihov cijeli geografski prostor, a proteže se i izvan granica Republike Hrvatske na govore u graničnom pojasu u susjednoj Bosni i Hercegovini, Mađarskoj i Srbiji.
Po njezinim riječima, slavonski dijalekt obuhvaća govore slavonske Posavine, slavonske Podravine, srednjega istočnoga dijela Slavonije, hrvatske Baranje te izvan hrvatskih državnih granica, govore oko Orašja u sjeveroistočnoj bosanskoj Posavini u Bosni i Hercegovini u Tolisi, Domaljevcu, Donjoj Mahali, Kostrču, Matićima, Vidovicama i Ugljari, u zapadnobačkom Podunavlju i Srijemu u Srbiji, u Baču, Bačkom Bregu, Bačkom Monoštoru, Plavnoj, Sonti i Vajskoj te u okolici Pečuha i Baje u Mađarskoj u Santovu, Vršendi, Dušnoku, Baćinu, Kaloči, Marincima, Potonji, Starinu, Olasu, Katolju, Dravljancima, Kozaru, Semartinu, Kašadu, a nekada i u Sentpalu.
AREAL SLAVONSKOGA DIJALEKTA
S. Sekereš, „Klasifikacija slavonskih govora“, Zbornik za filologiju i lingvistiku, X., 1967., str. 133–145.
Prema prostornoj smještenosti uz velike rijeke PODDIJALEKTI slavonskoga dijalekta su:
| SLAVONSKI DIJALEKT | ||
| POSAVSKI ILI JUŽNI PODDIJALEKT | PODRAVSKI ILI SJEVERNI PODDIJALEKT | JUŽNOBARANJSKI PODDIJALEKT |
| Zapadnoposavska skupina govora (stupničko-kapelski govor, požeško-kutjevački govor) | Zapadnopodravska skupina govora (čađavičko-sopjanski govor, turanovačko-rušanski govor) | Baranjski govori |
| Srednjoposavska skupina govora | Istočnopodravska skupina govora | Podunavski govori Zapadnobački govori |
| Istočnoposavska skupina govora (vrbanjsko-otočki govor, mikanovačko-ceranski govor) |
Posavski poddijalekt Bilić oprimjeruje književnim tekstom napisani nestandardnim mjesnim govorom Otoka, koji pripada istočnoposavskoj skupini govora:
U selu svi znadu babu Kaju Mandikinu. Ostarila je ona, al’ je još uvik gazdarica u Mandikinoj kući pa ju ukućani moraju slušat’. Najgorje je snaji Evici jer njoj svekrva najviše i zapovida. Nuštra ju po celi dan, od ranog jutra do mrkle noći.
Tako bilo i priklane kad su Mandikini zidali ‘naj novi čardak. Evica se brinila za majstore i njiovu užinu, al’ je baba Kaja zapovidala šta će se kuvat i ko’ko će se skuva’. Radio kod nji i majstor Joza, a volio on dobro pojist. Kad je vidio avliju Mandikinu punu živadi, a u pušnici nebrojene kobasice, kulenove seke, šunke i kulene, ko čovik dobrog apetita ponado se bogatoj trpezi. Ponado se, al se brzo uvirio da se fajn privario u svojoj procini. A privario se jer ni zno da u voj bogatoj kući zapovida nemila škrtica, svima u selu znana baba Kaja kod koje se baš niko nikad ni bog zna kako omrsio.
Prvog dana pozove Evica majstore i mobu na užinu. Joza fajn ogladnio, gleda u zdilu, a u njoj čoravi paprikaš, mesa ni za lik. Doduše, našlo se tu nikolko škvaraka slanine, samo – sve je to za Jozu mršavo. Osta gladan.
Sutradan naredi baba Kaja snaji da zakolje kokoš. Vidi Joza da je koka stara i da, što se jila tiče, sreće bit neće. Posido svit za siniju. Supa – i Bože pomozi. A meso ? Ko od kamena, tolko je tvrdo i žilavo mada se kuvalo skoro celi dan. Ni rizat se ne da. Diže se majstor. Veli, ništa je zaboravio pa krene u drugu avliju. Pojde on tražit kokošja gnjizda. Koke su od jutra kokodakale pa valda će se najt koje friško jajce za njega. Naime, Joza je još od mladosti imo čudnu, al kažu zdravu navadu da tamani sirova jajca kad god mu se za to ukaže zgoda. Spazi odma poveliku rpu. Friška jajca, da friškija ne mogu bit! Sva su krupna i još topla pa ji počme redom vadit iz gnjizda. Razlupa jedno za drugim i začas popi deset komada! Ljuske zaiti priko plota, u komšijsku avliju, di ji oma pokljucaju koke komšinice Reze. Kad se gladni Joza nasitio, vrati se na posov, a gazdarici rekne da više ni gladan. Trećeg jutra ide snaja avlijom. Sva zabrinita viče svekrvi:
–Joj, mamo, izgleda da su nam kokoše pristale net!
Uzrujala se baba Kaja. Šeće po kući, jidi se, sekira i pita se šta bi s kokama koje su sve do jučer redovito nele.
Tako to potrajalo još nikoliko dana, sve dok je Joza kod nji radio. Ta već se i po komšiluku pripovidalo šta se u Mandikinoj kući dogodilo i sve su se komšinice iščuđavale jer u nji’ovim kokošinjcima to ni’ bio slučaj.
Kad je majstor dovršio posov na čardaku, pozdravi se s ukućanima i sa snajom Evicom. Otilazeći, posve se uozbiljio pa šapne baba Kajinoj snaji na uvo:
– Od danas ćeš svaki dan skupit po deset jaja. Opet će ti koke net.
Snaja pomisli da se on to š njom sprda. Kad sutradan – da ne poviruje rođenim očima! U gnjizdu deset komada, baš kako je i reko! Oma poleti u kuću pa rekne svekrvi. Obadvi su se čudom čudile kako je to majstor točno u dan pogodio kad će njiove koke opet net. Požure u komšiluk da s vim čudom upoznaju i komšinicu Rezu i tako se to u selu pročulo, a Joza se u potaji smijo i bilo mu je milo što je vako privario škrtu babu Kaju Mandikinu.
Anica Valenćik, „Jozina šala“, u: Anica Valenćik – Daria Gongeta, Tako su divani naši stari, 2022., passim.
Dr. sc. Anica Bilić navodi i primjer podravskoga poddijalekta u tekstu kazivačice iz Podravskih Podgajaca sa šokačkom ekavicom:
O konjima bi se mogle pisati pesme i pripovetke. Ja ču ovdi samo nešto kazati o našim konjima. Imali smo manje više uvek dvi kobile za prezanje, a često i ždrebicu ili ždrebe za prodaju. Kobile su bile dorke. Naše su dorke imale beloga cveta na čelu pa smo jenu zvali Cvetka a drugu Gidra. Jedamput prije imali smo i Lisu, ona je imala uzduž glave napređbelo – lisu. Bila je jako mušičava i grizla i zaganjala i decu i stare čim bi vidla crveno pa su ju moji prodali. Odonda smo imali Cvetke. Cvetku i Gidru najbolje pamtim. Gidra je bila višja i jača, mirne naravi, ni nikada sama počela bežati. Nju sam i ja sama mogla upreči i iti na njivu naseči u kukuruzu zaperaka i dovesti za kravu ili nakositi deteline na njivi i dovesti doma za konje i svinje. Cvetka je bila mustra svoje vrste. Pametna, ali svojeglava i mušičava. Kad spušča vuši, onda se čuvaj, nešto če napraviti naopako. Zimi su kobile bile dobro ranjene, a nisu skoro ništa radile, pa da se ne ukrve, puščali su je u dvor da se istrču. A one trčale, trčale i hop preko lese koja je deljila dvora od drugoga dvora, pa mikljaj preko bašča i kuda, nego u popov štagalj i u seno. Joj sramote i neugode!
Drugi put je brat uprego dorke da je malo izveze. Kad su izašle iz dvora, umesto ravno na čupriju i na drum, Cvetka, koja je bila s leve strane, skrene levo i odvuče kola nuz kuče… Kola zapela od poštaricina putnja vrata, kočijaš ispo u vrata, a one zapele od milicijsku baščicu, potrgale tu ogradu i nastavile bežati do crkve. Tu su zapele za lipu, štrange popucale i kola ostala nuz lipu, a one nastavile dalje. I niko ni mogo ni usudio se ustaviti dorke, nego jedan pijanac izleteo iz Konove gostione i zaleteo se med nje i ustavio je. Pijanca i zbilja Bog čuva! Sutradan su dorke celi Božji dan orale da su jedva pendoljile po brazdama, a bome je i kočijaš imo dosta, a uz to je još moro popravljati štetu.
Šta god mu napravile dorke, on je sveno voljio te konje. Svaki dan bi im očistio štalu, nastro breme friške slame, očešljo je prvo kašagijom /češagijom/, onda kefom poistepljo prašinu da su se sve sjajile. A kad su se one sjajile, a repovi i grive vijorile, on bi uživo. A i pravio se važan s tim konjima jer je retko ko imo tako istimarene konje. Tako je jene nedelje predvečer objašio Cvetku, bez sedla, i išo drumom pa če kod crkve i škole skreniti u sokak. Kod crkve su stajale cure prije večernje, a on gleđe cure, a ne gleđe kud je več kobila došla. A ona došla do dela sokaka koji je strm. Gleđe on ostraga, kobila krene, a on pljas u prav, baš pod kobilu. Tako se slavni jahač proslavio u pravu. Pametna kobila ni ga pogazila, nego ga je opkoračila i čekala da se bečar digne iz prava. A kad bi on išo u skitnju do cura iz drugi sela, mati je ranila konje i napajala je. Znalo se desiti da je ravno iz skitnje rano u ponedeljak moro prezati site i napite konje pa na njivu raditi.
Konje se pojilo vodom iz bunara na kopanju friškom vodom nuz bunar ili u štali, i to iz posebnog konjskog kabla. Jel one nisu tele piti vodu iz kabla iz kojeg je pila krava. Kad bi došlo leto pa se i konji i ljudi znoje i prašina se po njima lepi, jer je bio drum i nuz drum lenija puna prava, a tako i putevi do njiva, ni bilo asfalta, onda bi nedeljom potlam podne kupali konje u staroj Dravi na ležaju. One bi uživale i plivale. Nisam ni znala da kobile znaju plivati. Bile su sretne što su kefom očiščene od blata i prava i muva. Od muva su se još nekako mogle braniti repom ili becanjem (trzanjem kože), ali od oboda i slepaka nisu se baš mogle braniti pa su pred kišu znale poludeti od silni rojeva oboda i slepaka tako da su udarale sve oko sebe. Udarati su znale i nočom kad nisu bile umorne. Tukle bi stražnjim nogama od stup i štangu koji su te dvi kobile deljili. A kad bi se odvezale, trebalo je uniti i povezati je za valov i dati u jasle ili valov jesti. Mirneje su bile kad su bile ždrebne. A kad bi se oždrebile i mali nespretni posklepuš ni odma mogo stati na noge, mislili smo da ni neče moči. Al on bi brzo naučio stajati na tankim nogicama. Kad je ždrebe več malo poraslo, puščalo ga se u dvor, a posle i da ide nuz kobilu po putu.
Neki su ljudi zaljubljeni u konje i ni im ništa teško oko nji raditi, a posebno voziti se kad su na konjima paradni amovi i oni nakičeni, friško potkovani pa im čak i kopita namazana. Drugi volje konje i sve če oko nji napraviti, ali ne volje kočijašiti, ne volje „sesti konju za rep“. A konj to ko da oseti. Tako je jedamput drugi kočijaš išo u Pustaru po kukuruzinu za krave. Natovario on snopove suve kukuruzine, prošo od njive do Bogaza, preko šlajsa i Bogaza i Velikoga brega i došo na Mali breg. Tu se jedan snop kukuruzine oškljiznio, upo ravno na kobilu i ubo ju u tur. Kobila je počela bežati, onda i druga š njom po Malom bregu, a tamo od peska vagaši, kola tandrču, zaljuljala se i kočijaš upo med konje kraj ruda. One odjurile dalje, a on osto skukati. Kobile kroz selo došle do kočijaševe kuče i stale pred lesom. Domači izašli i vidli kola i konje, a nema kočijaša. Znali su da je luda Cvetka sigurno tomu razlog. Jeni su ispregli konje i smirili je u štali, a drugi išli tražiti kočijaša.
Ujesen je u bašči znalo biti lepe trave. Onda bi konjima svezali prednje noge sponicama i puščali da u našoj bašči pasu divlju detelinu i travu. Sponice se metalo zato da konji ne mogu trčati ni bežati da ne odu daleko. Krave se povezalo za štrik tako jeno 10 meteri dugačak i kraja zavezalo za gvozdenu osovinu zabitu u zemlju. Onda bi krava okolo odala i pasla u krug kad je ni imo ko čuvati. Kad je imo ko čuvati krave, onda bi bile bez štrika i slobodno pasle. Tako jene jeseni ja sam trebala čuvati našu Rumenku da pase u našoj bašči. Oko podne sunce prigrejalo, ja malo sela, pa onda i legla u travu, krava mirno pasla i ja zadremala. Probudim se ja jer me je nešto jako ladelo pod krsti. Kad sam se digla, viđem da je to bila smotana zmija, a krava otišla u popovo žito. Ne marim ja ni za kravu ni za žito, nego bež doma i kažem da sam ležala na zmiji. Otišo brat tamo, našo ju još smotanu i ubijo. Nisam pitala kake je fele bila, meni je zmija – zmija i bež od nje… Brat je istero i kravu iz popova žita, a mene su još nagrdili što sam zaspala i što nisam pazila na kravu.
Kad se u proleče kopalo na velikim njivama, pozivalo se rabotu, nadničare. Onda bi gazdarica ostajala doma i kuvala južinu i večeru. Drugi domači bi s nadničarima kopali. Malo prije podne neko bi otišo doma po južinu i dovezo ju na koli jer se toliko ni moglo nositi na glavi. Tako je jedamput mene ko najmlađu zapo red da s koli idem doma po vodu i po južinu. Uprego mi brat Cvetku, do vuzde u ruke, ali i do i šibu i ko za vraga pucnijo. Cvetka ni nikada voljila kanđiju ni šibu. Kako je onda imala letnje oglavine, bez očala, vidla je u mojoj ruki šibu koja se je drmala kako su kola išla po neravnom kolskom putu. Mislila je valda u svojoj konjskoj glavi da joj ja pretim šibom i počela bežati. Ogrlje od njezina ama otkvačilo se od ruda i bilo nadugačko. Ona ide po putu, a kola tandrču po čokoču. Ja ispala sa sedalice u kola i čuvala staklenoga balona da se ne polupa, a ona beži… Kad je brat vidijo šta je napravijo, trčo je za nama, mislio je stiči nas, uskočiti u kola i ustaviti Cvetku. Ali Cvetka je bila brža. Cvetka je bežala tako oko kilometer i onda usporila. Meni je šiba ispala pa je to valda vidla i prestala bežati. Sad je trebalo sniti s kola i zakvačiti ogrlje na krače, na rudo, da i kobila i kola idu po putu. Al Cvetka još ima vuši doli… Straj me je. Ajde, nekako ja snidem pa njoj nešto divanim i povežem ogrlje na krače, popenjem se na kola i fala Bogu uzmem samo vuzde u ruke. Dojdem ja do naše kapije bleda ko smrt. Pita mati: Šta je bilo? A ja: Ništa. Onda sam ipak morala kazati, ali i bome s Cvetkom odvesti južinu i frišku vodu kopačima. Umrla sam od straja oče li ope početi bežati, ali fala Bogu nije. Tako su kopači dobili na vreme južinu i vodu. Ja nisam mogla jesti, a brat je dobio dobru porciju grdnje več na njivi, a resto doma. A Cvetka je taj dan potlam toga bila mirna ko bubica.
Kad su drugi ljudi obarali kukuruza ili repu za kopanje, moro im je neko peljati konja izmed redi jer je to malo i zaraslo u travi pa da to konji ne pogaze i ne prejdu u drugi red. Tako smo i mi ispočetka radili. Ja peljam kobilu, a ona zamane glavom pa odnese i mene i sebe i drugi red. Potlam su bile tako izmuštrane da je svaka sama išla izmed reda, ni trebo niko peljati. Osim kad bi Cvetka poludela pa namerno zašla u drugi red.
A kako su bile jake te naše kobile! Kad bi zadružni traktor Ferguson zapo u zadružnom na Rogaščaku u blatu, onda su zvali naše da kobilama izvuku traktora. I izvukle bi ga.
Nisam dugo znala da konj tuguje. Ali vidla sam sama i uverila se. Kad moji više nisu mogli držati konje, prodali su Gidru u selu u dobru kuču. A ona je svaki put godinama u prolazu s druma skretala tužno na našu čupriju – da ti srce pukne! Vidla sam i konjsku patnju kad je jena kobila ugibala od tetanusa. Ubola se na konopljenu strn, dobila tetanusa, inekcija je stigla prekasno. Tako strašne muke i boli to moraju biti da je izbila štoka na štali, a štala je bila dobro zidana od pečene cigle. U strašnim je mukama uginila. Svi smo plakali. No, doživeli smo i puno radosti kad bi kobile imale lepe zdrave ždrebiče pa kad bi bile poslušne i iz štale da same stale nuz svoju stranu kola i čekale da im metnemo amove i upregnemo je, pa kad bi onda lagano kasale po drumu i usrpile vratove, griva se vijorila, a ždrebiči nuž nje trčkarali…
Sada znam da je konj pametna i zafalna životinja, da ima svoju konjsku dušu, ali da neki od nji zna biti mušičav, ko i ljudi.
Marija Znika, „Konji“, Šokačka rič 11, 2014., str. 223–227.
Ž. Draženović
