Prvi puta sam k’o fol udomila psa s 15 godina.
Sestra ga je dovukla s ulice i jedva smo starce namolili da ostane.
Stari je još i bio za, ali je gospođa majka rekla da će ga pustiti na ulicu ako ga ostavimo njoj na čuvanje (kasnije se opametila i postala ljubitelj pasa, još i dan danas ih dadilja kad ja putujem). Onda smo ga sestra i ja, koje smo, hvala bogu, bile u suprotnim smjenama, vucarale okolo po gradu i na spojeve, samo da ga smijemo zadržati.
Ed je bio boje hijene (pa je nazvan po hijeni iz kralja lavova) i imao različite oči, plavo i smeđe, i mliječne zube.
U jednom trenutku ti su mliječni zubi počeli ispadati a rupice krvarile.
Jedna zauvijek.
Nakon otprilike 4 dana ogromnih krvavih fleka na maminom krem tepihu, ja sam mu zavezala noge, gurnula štap u usta (koja nije dao dirati) da maknem taj zub što stalno otvara ranu ali nikako ne ispada pa krv ne želi prestati teći. Kako ama baš nikome u kućanstvu nije palo na pamet da NIJE normalno da zub toliko krvari, i dan danas mi je ostala misterija.
No eto, 6 dana kasnije, moja 5 godina starija sestra odvela ga je kod veterinara i on je uginuo.
Zato što je bio otrovan otrovom za štakore iz kuće bake njenog dečka.
Moram reći da sa 15 godina, kao dijete iz centra grada, koje nije nikada imalo psa niti znalo za otrov za štakore nisam baš mogla imati ideju o tome…ali opet sada kad gledam, pa nije 15 godina tako malo da bi bio debil…
Drugog psa nabavila sam na prvoj godini faksa, kad sam shvatila da se zabrana ne broji ako ne živiš sa starcima.
I da ako studiraš veterinu, psa možeš povesti na fax.
Mirta je plovila trajektom, čamcem, spavala je sa mnom u autu na moru kad smo bile siromašne studentice, obišla Baš Čaršiju, sama svoje ime birala.
Eutanazirala sam ju nekidan, u 16toj godini, skoro pa sasvim gluhu, poprilično slijepu, kostur mršavu, jedva stojeću na nogama i sa staračkom demencijom. Sad patim ja, da ne bi morala ona.
Od osnivanja udruge za zaštitu životinja pa do danas, kroz moje je ruke prošlo više stotina pasa i mačaka.
Neki su udomljeni fenomenalno, neki manje dobro.
Kako s vremenom učim, tako su sve bolje udomljeni.
Mnogi od njih kod mene dolaze na preodgoj.
Vlasnički psi također ostaju na hotelskom smještaju radi preodgoja.
Vraćam uzorne građane. Piškit’, kakit’ vani, na uzici šetat’, nemoj lajat’, ne uništavaj…itd.
Osim pasa i mačaka spasila sam i 2 kozice i ovčicu od noža i udomila ovna spašenog iz poplave u Gunji.
Oni su sada kosilice.
Najslađe ever.
Jes’ da ovan ima nešto preko 100 kila, al’ svejedno je stidljivko.
I onda…cjeloživotna želja. KONJ!!!
Iz odvratnih uvjeta, od debila, stoke ljudske, sa ranama, ožiljcima, traumama, nikad sunca vidio…i zove se VESNA!!!!
Pa miša mu mišavog moja ćeš biti Vesno!!!
I nakon svih škola jahanja, dresure i prepona, austrijskih terena, čuvanja tuđih konja, vođenja škole jajanja, najahivanja, dresure, treninga, timarenja, učenja…
Nakon svih objašnjavanja vlasnicima životinja kako im moraju postaviti granice, ne dozvoliti da rade što hoće, vježbati s njima, učiti…blablablablablablablaBLA BLA!!!
Ja završim sa razmaženim derištem od 350 kila jednogodišnje konjice koja misli da je kraljica svemira, voli nam se penjati na glavu, voli proganjati i maltretirati ljude kad prolaze svojim poslom, krasti vile, pregristi vrtno crijevo, zalijetat se na ljude iz zabave, propinjat im se pred nosom…
Od svih ljudi.
Od svih konja.
I obratim se iskusnijim konjarima za pomoć.
I poseru me isto kao što sam ja poseravala ljude koji udome psa, upropaste ga i onda ga idu vratiti.
S jednom razlikom.
Ja nisam udomila konja, ja sam ga platila.
Ja nisam vraćala konja.
Ja sam tražila sposobnog udomitelja koji je u stanju ispraviti moje zasere.
I našla sam ga.
Ako sam pogriješila bit će mi na duši…
I eto ga nabrzaka…kako postati loš udomitelj u sekundi…jadna je bila samo smo ju ljubili.
Dok nas nije pokušala ubiti.
Nekoliko puta.
Pouku izvucite sami. Ili ne.
Kolumnu dr.vet.med. Vesne Marošinac uz suglasnost autorice prenosimo s rujanajeger.com.
Stavovi i preporuke iznesene u autorskim kolumnama, savjetima i komentarima isključivo su stavovi autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije portala press032.
